Sa­znav­ši za te­žak ma­te­ri­jal­ni po­lo­žaj po­ro­di­ce Mi­li­vo­ja Nik­če­vi­ća iz Mi­lo­ča­na na­do­mak Nik­ši­ća o ko­joj je „Dan” ne­dav­no pi­sao „Ban­ka hra­ne” ih je da­ri­va­la pa­ke­tom osnov­nih ži­vot­nih na­mir­ni­ca i sred­stvi­ma za hi­gi­je­nu. Ob­ra­do­va­li su se Nik­če­vi­ći bra­šnu, ulju, še­će­ru, kon­zer­va­ma, su­pa­ma, tje­ste­ni­ni, ali i slat­ki­ši­ma za dje­cu. Za­hval­ni su i na sred­stvi­ma za hi­gi­je­nu, jer vre­ća de­ter­džen­ta za veš, šam­po­ni, kao i sve što do­bi­ju mno­go zna­či.
- Dan­sa za ru­čak spre­ma­mo ti­kvi­ce, to nam je hra­ma­na za ci­je­li dan. U ku­ći bra­šna ni­je­smo ima­li. Iz­ne­na­đe­ni smo da se i nas ne­ko sje­tio. Za­hval­ni smo eki­pi „Da­na” ko­ja sa­ra­đu­je sa „Ban­kom hra­ne” i bri­ne o so­ci­jal­no ugro­že­ni­ma. za­hval­ni su Nik­če­vi­ći.
Pod­sje­ti­mo, Mi­li­vo­je Nik­če­vić (42) i Sla­vi­ca (37) ima­ju dvo­je ma­lo­ljet­ne dje­ce. Ži­ve u sta­roj pra­dje­dov­skoj ku­ći ko­ja je pri­lič­no oro­nu­la, jer je gra­đe­na za vri­je­me Tu­ra­ka.
Obje­kat je bez mo­krog čvo­ra, ku­pa­ti­la, a oskud­ni na­mje­štaj je do­tra­jao. Zi­do­vi su is­pu­ca­li, vla­žni i ča­đa­vi, krov pro­ki­šnja­va.
Ka­da smo ih pr­vi put po­sje­ti­li is­pri­ča­li su nam da pre­ži­vlja­va­ju od 106 eura ma­te­ri­jal­nog obez­bje­đe­nja po­ro­di­ce, od če­ga po­lo­vi­nu sred­sta­va utro­še za mje­seč­ne kar­te dje­ci ka­da pu­tu­ju do Vi­dro­va­na u ško­lu. Mi­li­vo­je je, upr­kos te­ško­ća­ma sa ko­ji­ma se su­o­ča­va­ju i ne­ma­šti­ni, re­kao da se na­da da će ih po onoj na­rod­noj „na­kon ki­še sun­ce ogri­ja­ti”, a nje­go­va po­ro­di­ca ima­ti bo­lje uslo­ve za ži­vot.
- Kad hlje­ba ima­mo do­bro je. Bez osta­log se i mo­že. No, bu­de da­na da ni za bra­šno ne­ma­mo. Otac ima pen­zi­ju ko­ju je za­ra­dio u nik­šić­koj Že­lje­za­ri, ra­de­ći u po­go­nu Če­li­ča­ne, gdje je svo­je­vre­me­no bio i po­vri­je­đen ka­da je eks­plo­di­ra­la peć. No, ni­je­su to ne­ke pre­ve­li­ke pa­re. Po­lo­vi­na se utro­ši za li­je­če­nje, a osta­tak ode na ot­pla­tu kre­di­ta ko­ji je po­di­gao da bi nas pre­hra­nio, pri­ča Mi­li­vo­je.
Ipak se na­da bo­ljit­ku i ka­že da ako dje­cu iško­lu­je, iz­ve­de ih na pra­vi put, da će bi­ti ne­ka­ko dru­ga­či­je.
- Ži­vo ne dr­žim, jer za to ne­mam uslo­va. Da bih ba­štu za­sa­dio i imao ma­kar za dje­cu krom­pi­ra ovog pro­lje­ća sam, na ve­re­si­ju, ku­pio sje­me u po­ljo­pri­vred­noj apo­te­ci ,,Ra­do­vić” i ko zna kad ću bi­ti u mo­guć­no­sti da ga ot­pla­tim. Uz to mi po­ma­žu i Osto­ji­ći, vla­sni­ci pri­vat­ne pro­dav­ni­ce u se­lu ko­ji mi da­ju mo­guć­nost da tr­gu­jem na ve­re­si­ju. Ipak, ne mo­gu se pru­ži­ti vi­še ne­go što mi je jor­gan du­ga­čak. Iako se za­du­žim, pi­tam se ka­ko da vra­tim, iskren je Mi­li­vo­je i ka­že da če­sto ra­di za dnev­ni­cu, ali je po­sla sve ma­nje.
- Dje­ca ni­je­su pre­za­htjev­na, ali me du­ša bo­li kad za­tra­že ne­što, a ja ne­mam oda­kle da im stvo­rim. Vi­de oni od vr­šnja­ka u ško­li, ali se opet po­vi­nu­ju i ne tra­že bog zna šta osim kad tre­ba za ško­lu. Ra­dio bih i naj­te­že po­slo­ve, ko­pao, ci­je­pao dr­va sa­mo da za­ra­dim i do­ne­sem po­ro­di­ci ki­lo­gram bra­šna da ni­je­smo bez hlje­ba, ka­že Mi­li­vo­je.
Ra­dio je po ugo­vo­ru u nik­šić­kom ,,Ja­vor­ku”, ali iako su mu po is­te­ku bi­li obe­ća­li za­po­sle­nje, sve se za­vr­ši­lo na obe­ća­nji­ma.
- Ne bje­žim od bi­lo ka­kvog po­šte­nog ra­da. Ima­ma sa­mo osam raz­re­da osnov­ne ško­le, ali za kramp i lo­pa­tu mi ne tre­ba zna­nje, već umje­će ka­že Mi­li­vo­je.
Na­gla­ša­va da ga se upr­kos ne­ma­šti­ni ri­jet­ki sje­te, te da su ga pri­je tri go­di­ne ob­i­šli pred­stav­ni­ci Cr­ve­nog kr­sta i uru­či­li mu po­moć ko­ja se sa­sto­ja­la od vre­će bra­šna i tri li­tre ulja.
- U ne­ko­li­ko na­vra­ta po­sred­stvom Cen­tra za so­ci­jal­ni rad do­bi­jao sam po 30 eura jed­no­krat­ne po­mo­ći, ka­že Mi­li­vo­je.
Su­pru­ga Sla­vi­ca ka­že da je u go­di­ni vi­še da­na da ne­ma­ju ne­go što ima­ju. Bu­de ne­kad si­tu­a­ci­je da ne­ma­ju nov­ca ni za mje­seč­nu kar­tu ko­ju tre­ba da dje­ci pla­te ka­ko bi išli na na­sta­vu.
– Ne­kom je ne­za­mi­sli­vo da je u 21. vi­je­ku ku­ća bez ku­pa­ti­la, ali mo­ra­mo tr­pje­ti kad bo­lje ne­ma­mo. Valj­da će se si­tu­a­ci­ja pro­mi­je­ni­ti na­bo­lje, ka­že Sla­vi­ca.
L.N.